Bilo je to vreme u kojem se u državi negovao patriotizam a u sportu i kulturi razvijao amaterizam. U takvim okolnostima meni je, kao i znatnom delu omladine, bila privlačna ideja o tome da se deo slobodnog vremena provede u dobrovoljnom društveno-korisnom radu. Iako sam odrastala u gradu i nisam bila naviknuta na fizički rad, prijavila sam se za radnu akciju u trećem razredu srednje škole. Sećam se da sam jedva čekala kraj školske godine da bih mesec dana provela s drugarima na izgradnji auto-puta.

Kad se sada prisećam svog učešća na radnim akcijama najlakše mi u sećanje dolaze osećanja koja su me prožimala tokom boravka na radnoj akciji. Za ta osećanja bi se moglo reći da su nalik zaljubljenosti. Sećam se radosnog uzbuđenja koje sam osećala dok smo u stroju odlazili na trasu i vraćali se s rada pevajući podsticajne akcijaške pesme u taktu koračnice. Kad bismo prolazili pored neke brigade ili meštana glasovi su nam postajali snažniji a tela uspravnija.

Kao što se drugovanja u školi i na fakultetu prisećam lakše nego vremena provedenog u učenju, tako su mi i slike o druženju, uz akcijaške pesme, vesele dosetke, organizovanje kulturno-zabavnih sadržaja i uz logorsku vatru u omladinskom naselju, jasnije nego one s rada na trasi. U brigadirskoj uniformi sam se osećala kao član velike, složne, radne porodice u kojoj su svi uvek spremni za pesmu, šalu i smeh. Zbog srdačnog odnosa koji je vladao među brigadirima i danas sam sa njima u iskrenom prijateljstvu.

Naravno da se na trasi valjano radilo. U početku je bilo i žuljeva na rukama zbog neveštog korišćenja alatki za rad, ali niko nije tražio poštedu zbog toga. Dovoljno je bilo da se šake samo stručno zaštite zavojem i da se držalje alata više ne stežu jako. Svako se trudio da što više doprinese uspehu naše brigade u takmičenju s drugim brigadama za osvajanje raznih trofeja. Radeći pod stručnim nadzorom domaćih izvođača radova, ispunjeni radnim elanom prebacivali smo normu za 30 do 50%, a ponekad i 100%. Tako smo, ujedno, doprinosili i ostvarenju planiranih rokova za izgradnju auto-puta.

Командири чета су се трудили да подрже такмичарски дух на траси како бисмо норму пребацили у што већем проценту. Сећам се једног, како је својим примером подстицао бригадире. Снажно крампајући узвикивао је: „Мушки, мушки!“ По томе доби надимак Мушки; више га нисмо звали именом и у разговору смо га помињали само по надимку. Ја више и не могу да се сетим његовог правог имена.

Pri rangiranju brigada, pored ocene za rad na trasi, uzimani su u obzir i rezultati nadmetanja s brigadama u sportskim disciplinama (fudbal, stoni tenis, atletika, nadvlačenje konopca) i u kulturno-zabavnom programu (pevanje, recitovanje, male dramske forme).

* * * * *

Iako su se od tog vremena okolnosti u državi promenile, verujem da među mladima i sada ima onih koji bi rado proveli deo svog slobodnog vremena u društveno-korisnom radu za svoju zemlju i svoj narod, ne tražeći materijalnu nadoknadu za to. Samo bi trebalo organizovati ih. Smatram da bi omladina mogla da se angažuje na investicionim radovima koji se finansiraju iz budžeta države i lokalnih samouprava. Efekti takvog angažovanja mladih u prošlosti bili su višestruki. Ispoljavali su se u ekonomičnom poslovanju društvene zajednice i stvaranju marljivih, sposobnih, savesnih patriota.

Znam da ima nade za radne brigade i zato poetski o tome kazujem:

„Gde treba, tu su brigade radne.

Mišice mlade budućnost grade!“

„Kad domovina pozove i mladost se odazove

opet će sa naše Ade krenuti radne brigade!“

Borka Simić,sr