Kada pričaju o svom dobrovoljnom omladinskom radu, učesnici ORA najčešće iznose svoja sećanja o radu na trasi. Puno pričamo i o tom društvenom radu, prijateljstvima, ljubavima. Ja ipak, rado i često pričam o mojoj odluci da odem na prvu radnu akciju.

Davne 1973. Godine došao sam u Beograd da učim srednju školu. Došao sam iz jednog planinskog sela, 400 kilometara dalekog od Beograda. Upisao sam Matematičku gimnaziju i imao 16 godina. Prvi put u velegradu. Prvi put u gradu uopšte. Moje Bijelo Polje je bila varoš.

U Beograd sam došao sam. U njemu nisam poznavao nikog. Želio sam da učim matematiku i zato sam upisao Matematičku gimnaziju. Velegrad i život u njemu su mi bili potpuna nepoznanica. Teško sam se snalazio u toj velegradskoj vrevi. A u školi, prva godina učenja teška da teža ne može biti. Ja izgubljen u svemu.

Ja sam iz mog Ivanja došao u Beograd, i to sa autobuske stanice pravo u Matematičku gimnaziju. Kasnio sam na početak školske godine tri dana. Tetkica me je uvela u odelenje kod profesora hemije Vasilija Jovića. Te prve godine školovanja u Matematičkoj gimnaziji razredni starešina mi je bio baš profesor Jović. Preuzeo je brigu o meni od prvog dana mog boravka u Beogradu. Prvo mi je rešio problem stanovanja, pa stipendiju za školovanje i vodio svakodnevnu brigu o meni kao svom detetu.

U aprilu 1974. Došao mi je otac u posetu. Došao je da obiđe svoje dete ali i da ispuni svoju obavezu da obiđe školu koju pohađa njegovo dete i obavi razgovor sa razrednim starešinom. Došao je nenajavljeno pravo u Gimnaziju. Ja sam bio na času i nisam znao da je on tu i da već razgovara sa mojim razrednim starešinom, profesorom Jovićem. Saznao sam to kada je u odelenje ušao dežurni i pozvao me da napustim čas jer me u hodniku čeka otac.

Razgovor sa ocem nije dugo trajao. Tek toliko koliko je bilo potrebno da ja popijem sok a on kafu u kafani „Verona“, tu blizu Gimnazije. Žurio je na autobus za povratak kući. Razgovor se sveo na očeva pitanja i moje odgovore. Interesovao se imam li šta da jedem, da obučem, jesamli zadovoljan sa smeštajem itd. Ništa me nije pitao o učenju i ocenama. Rekao mi je samo da je razredni pohvalio moje vladanje.

Sutradan me je razredni starešina pozvao na razgovor i ukratko mi prepričao razgovor sa ocem. Izrazio je čuđenje čto otac nije pitao za moje ocene već samo za vladanje.

Pokušao sam da mu to objasnim ali je on prešao brzo preko toga i započeo razgovor na drugu temu. Obavestio me je da će sutra u školu doće predstavnici iz omladinske organizacije opštine Stari Grad da vrše promociju dobrovoljnog omladinskog rada i upisivaće dobrovoljce za odlazak na savezne ORA u toj godini. Rekao mi je da je moj otac posle osobođenja (II svetskog rata) bio učesnik dobrovoljnog omladinskog rada pa bi i ja trebao da se prijavim i odem na neku od ponuđenih radnih akcija. Čak mi je to izričito rekao „obavezno da se prijaviš“. Nisam imao kud, poslušao sam ga. Prijavio sam se kao dobrovoljac za omladinski rad i uključio se u pripreme brigade za odlazak na saveznu omladinsku radnu akciju „Niš 74“.

Profesor Vasilije Jović mi je bio dve godine razredni starešina u Matematičjkoj gimnaziji. Vodio je nesebičnu, roditeljsku brigu o meni. Od njega sam stekao mnoga saznanja i znanja, pa i to da mi je otac bio učesnik dobrovoljnog omlainskog rada. Ja to pre njega nisam znao. Zahvaljujući njemu nisam se izgubio u velegradskoj vrevi već uspešno se školovao i gradio svoju ličnos kroz angažovanje u društveno-političkim delatnostima. Za sve moje životne uspehe od dolaska na školovanje u Beograd njemu dugujem vječnu zahvalnost.

Bila su to druga vremena i postojali su ljudi velikani kao Vasilije Jović.

Jablan Obradović